Za 1951. mislim da se slobodno može reći da predstavlja ono što se kolokvijalno naziva „nultom godinom“ (u smislu „starta“) poslijeratnog stripa na području tadašnje jugoslavenske države.
Stripovi se pojavljuju i u kontinuitetu izlaze na stranicama dječjeg, omladinskog, ali i dnevnog i revijalnog tiska, a paralelno s time pokreću se izdanja (sveske) s kompletnim ostvarenjima. Ne samo u Zagrebu i u Beogradu (koji su do 1941. apsolutno dominirali na tom području), nego i u Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu…
Ukratko, stripovi su preko noći ponovno postali „in“ među čitateljima, najviše među mlađim generacijama, činjenica koja je je međutim izazvala političko, estetsko i obrazovno (edukativno) propitkivanje da li je taj novinski žanr, ta „zabava“ uopće primjerena u društvenom okruženju novog socijalističkog sistema.
Posebice su u osporavanju stripa glasni bili pedagozi, o čemu je recimo u više svojih intervjua govorio Mladen Bjažić, urednik za kojeg se navodi da je „uveo strip u socijalizam“, uzimajući pritom u obzir činjenicu da je otvorio stranice zagrebačkih listova za mladež „Pionirske zastave“ i „Pionira“ 1950/51. godine stripu, te da kao urednik stoji iza prvih poslijeratnih strip-svezaka u Hrvatskoj: „Snežana i sedam patuljaka“ (Disney), „Izgubljeni svijet“ (Čukli – Dovniković) i „Patuljak Nosko“ (Norbert i Walter Neugebauer).
Početkom 1951. u Beogradu je ponovno pokrenut „NIN“ (Nedeljne informativne novine), koji se u vrlo kratkom vremenu nametnuo kao vodeći i najutjecajniji srpski tjednik.
U svom 37. broju, koji ima nadnevak 19. rujan 1951., objavljen je tekst naslovljen „STRIP I PETPARAČKA LITERATURA OPASNOST ZA NAŠU OMLADINU“, s dodatkom „U BEOGRADU JE RASTURENO ZA KRATKO VREME PREKO 100.000 PRIMERAKA STRIP-LITERATURE“.
U leadu teksta je napomenuto:PEDAGOZI ISTIČU DA JE STRIP KAKAV SE KOD NAS POJAVLJUJE „OTROV ZA OMLADINU”. RAZLOZI ZA POKRETANJE MNOGOBROJNIH STRIP – EDICIJA ISKLJUČIVO SU TRGOVAČKE PRIRODE!
Tekst je napisao tada 29-godišnji novinar Dušan Savković, koji će tijekom naredna četiri desetljeća (do smrti, 1990.) biti jedna od onih iznimno zanimljivih i svestranih ličnosti srpske i jugoslavenske kulture – osim novinarstva bavio se i književnošću, pisanjem za film i televiziju, a autor je i jednog „udžbenika“ za novinarstvo, koji je meni bio „dopunska literatura“ na fakultetu.
Dušan Savković se proslavio pisanjem o tzv. „žestokim momcima“ (s beogradskog asfalta) i njihovim aktivnostima u pariškim i francuskim visokim društvima, kao i otkrivanjem afera pojedinih socijalističkih funkcionera, koji su znali potresti jugoslavensku javnost 60-ih, 70-ih i 80-ih godina.
Autor je knjige „Gorila“ (1974, svojevrsni manifest balkanske mafije) koja je doživjela brojna izdanja.
Ništa manje zanimljiv nije ni Savkovićev angažman na području filma i televizije. Samostalno ili kao koautor napisao je više filmskih scenarija („Krst Rakoč“, „Zemljaci“, „Nemirni“ – kultni film redatelja Kokana Rakonjca, „Pjevam danju pjevam noću“ – dugometražni dokumentarac o Zdravku Čoliću), te za popularne tv serije „Ljubav na seoski način“, „Seljaci“, „Priče preko pune linije“, te za pojedine epizode „Pozorišta u kući“.
S obzirom na godinu rođenja, za pretpostaviti je da je Dušan Savković bio „svjedokom“ uspona stripa u Beogradu u razdoblju od 1935. do 1941. godine, da je u većoj ili manjoj mjeri pratio „Miku Miša“, „Mikijevo carstvo“, „Tarcan“, „Politikin zabavnik“ i druga tadašnja srpska izdanja… Koliko ih je pažjivo pratio, drugo je pak pitanje?!
Iako je spomenuti tekst poprilično kritički orijentiran prema ekspanziji stripa u domaćoj sredini koja se događala te 1951. godine i samoj „vrijednosti“ stripova koji su se tada objavljivali (apsolutno smo sumnjičavi smo prema Savkovićevim ocjenama tada recentnih stripova – op.a.), najveći dio teksta je dan osporavateljima stripa, ipak da se primijetiti kako se je Dušan Savković jednim dijelom „ogradio“ i istaknuo kako strip nije sam po sebi „uvijek nekoristan i štetan“, te da bi „potpuno eliminiranje strip-literature“ (što su „mnogi“ zagovarali) bio štetan potez!
Kolega Zdravko Zupan je u svojoj kapitalnoj knjizi „Vek stripa u Srbiji“ (izdanoj 2007.) konstatirao da se radi o „oštro intoniranom članku“.
Navedeni tekst Dušana Savkovića sada, nakon više od sedam desetljeća, ponovno iznosimo pred javnost i objavljujemo u njegovom integralnom obliku.
Predmijevamo da će biti zanimljiv istraživačima i povjesničarima ne samo stripa i popularne književnosti, nego i ostalima koji se zanimaju za to razdoblje jugoslavenske povijesti u socijalizmu, neposredno nakon političkog raskida sa Staljinom.
Napominjemo da su se „fenomenom“ stripa bavili i pojedini drugi tadašnji listovi i časopisi, te da ipak nije postojao „uniformirani“ stav prema njemu!
Jedan od zagovaratelja stripa u Beogradu svakako je bio (kasnije) znameniti dječji pjesnik, aforističar, televizijski i radio-urednik Duško Radović (1922. – 1984.), koji mu je dao podosta prostora u novopokrenutom zabavnom dječjem listu „Pioniri“ (prvi broj je izišao 5. listopada 1951.).
Ili Branko M. Kostić, urednik lista „Strip“ (pet brojeva, od 1. srpnja do 1. rujna 1951.), lista u čijem je „manifestu“ u prvom broju nedvosmisleno napisano kako „žele naše pisce i crtače da podstaknu na veću aktivnost, kako bi se stvorio i dobar domaći, savremeni strip“. List „Strip“ je objavljivao vrhunska ostvarenja (istina, preuzeta iz prijeratnih listova): „Tarzan“, „Groficu Margo“, „Mandrak“, „Ming Foo“, „Bufalo Bil“ (Solovjev), „Čuvaj se senjske ruke“ (tandema Ilić – Veselinović).
Savkovićev tekst:
Beograd je preplavljen strip-literaturom i raznoraznim revijama kriminalno – avanturističkog žanra. Skoro svake nedelje pojavi se neki novi „zabavnik“, „revija“, „roman“ u stripu itd. Činjenica da je u Beogradu za relativno kratko vreme (za svega nekoliko meseci) rastureno preko 100.000 primeraka ovakve štampe, ne bi bila zabrinjavajuća da sadržina ovih „revija“, ,,zabavnika“ i „strip“-romana ne dovodi u sumnju ne samo korist od ovakve literature već i moralne kvalitete onih koji, koristeći interesovanje za strip kod beogradske srednjoškolske i radničke omladine, na ovakav način obezbeđuju svojim poduzećima znatne financijske profite!
Na nedavnom savetovanju sa beogradskim pedagozima i prosvetnim radnicima o uticaju strip-literature na omladinu jedan od njih je uzviknuo: „Očigledno je da izdavače interesuje druga strana, čisto materijalna, i da oni na taj način jednostavno prave od naših omladinaca duhovne rekonvalescente!“
Svakako teške reči i teška optužba jednog pedagoga na račun izdavača stripova!
Ovaj diskutant nije bio usamljen. Svi pedagozi koji su prisustvovali ovom predavanju jednodušni su u svojoj oceni stripa i smatraju da bi, bez dalje diskusije, strip trebalo zabraniti.
Jedan drugi pedagog držeći u ruci primerak „stripa“ rekao je: „Pogledajte ovaj strip! Tu imate takvih stvari da se prosto ne može donesti ocena koja je stvar od koje kriminalnija!“ ili „Ja se čudim da su naše vlasti uopšte dozvolile da se ovakvi stripovi publikuju!“
Jedan drugi je opet rekao: „Strip je otrov za našu omladinu“ itd. itd.
Revolt beogradskih pedagoga – profesora, učitelja i prosvetnih radnika – sasvim je opravdan. Oni su kategorički tražili da se prestane sa daljim publikovanjem stripova.
Međutim, strip ne mora uvek da bude nekoristan i štetan i potpuno eliminisanje strip-literature svakako ne bi bilo na svom mestu. Ima duhovitih, – crtački solidno opremljenih stripova, ali – na žalost, to kod nas nije slučaj. Mi imamo suviše malo iskustva za pravljenje stripova i ugledali smo se na one najniže vrste – kriminalne stripove.
Šta je dovelo do ovolikog porasta strip-literature?
U prvom redu, kao što smo već kazali, finansijski momenat. Redakcijama omladinskih listova (o privatnicima i da ne govorimo!) i izdavačkim poduzećima stalo je, naravno da se u opštoj i vrlo jakoj konkurenciji koja vlada na našem novinskom tržištu, održe i povećaju tiraž svojih listova i edicija. Strip je izgleda garancija uspeha svakom listu. U početku su se stripovi bojažljivo pojavljivali u malom obimu, na zadnjim stranicama listova, a zatim su uzeli maha i prevladali skoro svim omladinskim listovima i časopisima.
Pre neki dan izašao je novi list – naravno „revija“ sa stripovima. Uzgred rečeno ovakve revije niču u poslednje vreme kao pečurke posle kiše.
Šta se može reći za prvi broj „Revije – stripa, zabave, humora?“ Ovu, tehnički i sadržajno oskudno pripremljenu reviju koja staje 12 dinara, a ima svega osam stranica manjeg novinskog formata, izdaje Klub srednjoškolske omladine! Niko ne bi imao ništa protiv da srednjoškolci izdaju svoju reviju. Ali, pitanje je kvaliteta.
Ovakvu, kakva je „Revija stripa, zabave i humora“ svakako ne!
Na prvoj stranici revija donosi crtački vrlo loš strip „Dolina naših snova,“ zatim sumnjiv špijunski roman „Pasoš izdajnika“ „poznatog majstora detektivskog romana“ Alana Hinda, kako uredništvo reklamira ovog pisca. Da li je bilo potrebno da srednjoškolska revija upoznaje svoje čitaoce već u prvom broju sa Sing-Singom (čitava stranica), metodom ubijanja ljudi električnim naponom od 2.000 volti za tri sekunde pa onda 500 volti za 75 sekundi? Revija obaveštava svoje mlade čitaoce i o tome da je dželat jedan električar i da od svakog pogubljenja ima 50 funti!
Daleko bi nas odveo makar i letimičan prikaz ovog lista koji je, što ne smemo da zaboravimo, namenjen srednjoškolcima.
Revija reklamira svoj drugi broj sledećim reportažama, fotomontažama i stripovima: Zamak grofice Hiterot (Tajna crvenog otoka), Šerlok Holms u Londonu 1951, Džiu-džicu za žene itd. itd. Inače u toj reklami za drugi broj, koji srećom neće izaći, nalaze se i japanske gejše, čajdžinice, pušionice opijuma, japanski mudraci, Pere-ždere itd.
Sve rekorde u neobuzdanoj senzacionalnosti teksta i stripa tukao je „Zabavnik Mlade snage“ (koji je izlazio sa znanjem CK Omladine Srbije!). Na prvoj strani (br. 7) donosi ovaj „zabavnik“ reklamu za reportažu o dervišima koja tek treba da izađe u jedanaestom broju „Mlade snage“. Dovoljno je da pročitamo samo nekoliko naslova: Deset minuta u užarenoj peći – Nožem u grlo – Rana bez krvi – Čarobna molitva – Zid koji galopira itd.
Inače u istom broju donosi „Zabavnik“ avanturističku priču „U dolini pakla“ zatim „Zakon pustinje“, „U divljini Konga“ itd.
O nekim pedagoškim razlozima za objavljivanje ovakvih priča i stripova ne treba ni govoriti. Skoro u svakoj priči ili stripu susrećemo se sa crncima, beduinima i drugim „obojenim”. Pogledajmo samo kako su dati odnosi između junaka ovih priča i strip-romana, belaca i njihovih „crnih slugu“. Svi crnci nazivaju belce svojim gospodarima. Ima „dobrih“ i „zlih“ urođenika. Oni koji slušaju pokorno svoje gospodare i u datom trenutku žrtvuju svoj život to su naravno „dobri“, a oni „zli“ koji kradu svoje gospodare ili im odriču u kritičnom momentu svoju poslušnost, dobijaju zasluženu kaznu. Obično se preture od sigurnog hica iz puške ili revolvera belog gospodara. Tako recimo u „romanu“ „Zakon pustinje”, francuskom arheologu Deltoiu Ibrahimu je veran sluga, dok je Hasan lopov koji hoće da izda svog gospodara nekom beduinskom pljačkaškom plemenu. U priči „U divljini Konga“ crnci su (obavezno) ljudožderi koji kuvaju svoje bele zarobljenike i „celo selo se naslađuje očekivajući dobar zalogaj“.
Eto, tako se kod naših najmlađih čitalaca stvara mišljenje o crncima i ostalim ljudima „ne bele“ kože.
I izdavačko preduzeće „Polet“ iz Sarajeva našlo je u Beogradu unosno tržište za svoju strip-robu. Prvi roman u stripu „Tunel“ imao je tiraž od oko 8.000 primeraka dok je cena za ovakav bofl neverovatno visoka – 35 dinara! „Tunel“ je običan, tehnički loš, predratni strip. Junaci su razni milordi, lene ćerke bogatih finansijera, a inače su umešani gangsteri, gusari, morske nemani i polipi, maharadže, policajci, podmornice i sve moguće rekvizite bofl-stripa i petparačke literature.
Čemu ovakvi stripovi mogu da pouče našu omladinu?
Svakako ničem pozitivnom i korisnom. A to, po svemu sudeći, nije ni bio cilj izdavača. On je sasvim drugi: na lak način doći do novaca, bez obzira na kakav će odjek naići ovi stripovi koji kod omladine raspaljuju najniže strasti.
Zar na ovakav način pojedina izdavačka preduzeća prebacuju i ispunjavaju svoje finansijske planove.
Zar je ovo borba za opstanak na tržište?
Oko 36.000 primeraka „Malog romana u stripu“ (cena 12 dinara) izdanje Polet – Sarajevo, progutao je Beograd u vrlo kratkom vremenu. Oko 400.000 dinara samo za ovu ediciju uzelo je sarajevsko izdavačko produzeće. A za taj novac beogradsko tržište obogaćeno je stripovima kao što su „Doživljaji malog Tarcana“, „Ali baba i 40 hajduka“, „Pakleni pronalazak“, „Miki spasava Mini iz abisinskog ropstva“ itd. itd. Ovi stripovi su najblaže rečeno – burgije!
Evo kako izgleda strip-roman „Pakleni pronalazak”: Neki profesor napravio je džinovskog robota koga su ukrali anarhisti (?!) iz – Venezuele (anarhisti su docnije preobraćeni u gangstere) i robot im služi za potapanje brodova (zašto, to se ne zna). Profesor je primoran da napravi još jednog robota. Nastaje „divovska“ borba i stariji brat-robot pobećuje mlađeg, ali i on posle teške borbe eksplodira. Profesor potišteno izjavljuje na kraju ovog „uzbudljivog“ i „divovskog” romana da više neće praviti robote. Kraj….
Očigledno je da je ovaj strip zaostao još iz vremena pre rata (kao i veliki broj ostalih stripova koji se danas pojavljuju) i da je prodavac ovih „paklenih” romana zaradio dobre pare. A u trci za novcem sve što ima prođu treba iskoristiti… Tako je bilo nekad kad su ovi stripovi pravljeni…
Ali kakve to veze ima sa našom stvarnošću, kakve to veze ima sa našom omladinom? „Polet“ izdaje i roman „Carev štitonoša“ koji košta (dve sveske) svega 70 dinara! I ovaj roman je „predratni“ pa se može zamisliti kako odgovara potrebama našeg mladog čitaoca. Roman je ustvari robinhudovska epopeja ali sa junacima našeg Srednjeg veka i to baš sa carem Dušanom, Balšićima, Dejanovićima itd. Takvoj mistifikaciji našeg Sredjeg veka, izopačenosti i lažnom pretstavljanju istoriskih događaja – nema ničeg ravnog. Pa ipak hiljade primeraka ovog romana nalaze tržište u Beogradu. Prvo izdanje je rasprodato…
Izlaženje nekih od ovih listova obustavino je CK Narodne omladine Jugoslavije intervenišući kod nekih omladinskih izdavačkih preduzeća. Obustavljeno je izlaženje „Zabavnika Mlade snage“, „Revije Kluba srednjoškolske omladine“ i „Stripa“. Ali još uvek ima izdavačkih preduzeća koja sve više razvijaju svoju izdavačku delatnost. U ovako oslabljenoj konkurenciji oni će, ako se tome ne stane na put, naći još bolje tlo.
Pitanje strip-literature i pored obustavljanja izlaženja nekih stripova još uvek je vrlo aktuelno. Na liniji vaspitavanja naše omladine ovo je jedno od gorućih pitanja. Da li će ono dobiti rešenje i da li će se kod nas, s obzirom na veliko interesovanje za strip, pojaviti crtački uspeli i sadržajno dobri stripovi? Svi oni kojima leži na srcu pravilno vaspitavanje omladine s pravom postavljaju ovo pitanje. Jedna energična akcija narodnih vlasti koja bi sasvim onemogućila ovakve šićardžije (kako one privatne tako i one iz društvenih organizacija) bila bi samo pozdravljena.
NAPOMENE:
„Carev štitonoša“ je strip Sergeja Solovjeva, jedan od njegovih ponajboljih ostvarenja – po mišljenju pojedinih strip-kritičara.
„Miki spasava Mini iz abesinskog ropstva“ je strip iz Walt Disney produkcije. „Zabavnik Mlade snage“ je objavljivao „Bagdadskog lopova“ Kostantina Kuznjecova i spomenutog „Carevog štitonošu“.
