Žika Bogdanović: „Ratni“ i poslijeratni opus Andrije Maurovića vredniji je, efektniji i veličanstveniji od prijeratnog – onda je bio ravan onom najboljem u svjetskom stripu tih godina!

79
Žika Bogdanović i Veljko

U redakcijskoj napomeni kojom je popraćeno predstavljanje Andrije Maurovića i njegovog stripa „Trojica u mraku“ (po scenariju Marcela Čuklija) u šestom broju „Pegaz“a, koji je bio atribuiran s listopadom 1975., a zapravo je izašao godinu kasnije, koju je napisao osnivač i glavni urednik tog „znamenitog“ časopisa Žika Bogdanović, među ostalim stoji:

„Andrija Maurović je bez sumnje jedan od najvećih crtača stripova koje smo ikad imali, s uglednim mestom u svakoj, makar i najselektivnijoj istoriji svetskog stripa. Njegovi raznovrsni, maštoviti i grafički izvanredno rafinovani radovi predstavljali su, za nekoliko generacija, izvanredni primjer efikasne i uzbudljive vizualne narativnosti.

Poslije Lobačeva, Solovjeva i Navojeva, o čijim je opusima bilo reči u prethodnim brojevima, „Pegaz“ sada predstavlja još jednog velikana jugoslovenskog stripa…

Bilo je veoma teško izdvojiti djelo koje će ga najbolje reprezentirati: bilo je utoliko teže, jer postoje prilična razmimoilaženja – o tome govori i Ranko Munitić u svom uvodnom eseju – u pogledu toga koji je bio najuspešniji period u Maurovićevom stvaralaštvu.

Nažalost, naš izbor nije zavisio od tih dilema – već od jedne daleko, daleko manje važne.

Naime, kako izvorni radovi Maurovića nisu sačuvani (bar ne kompletni) morali smo pribeći preštampavanju stripa iz već (u novinama) objavljene verzije, vodeći pritom, naravno računa da strip bude što karakterističniji za Maurovića, da poseduje što je moguće veću vrednost u čitavom njegovom opusu, kao i da ga je moguće, bar djelomično, kopirati iz loših otisaka.

Odlučili smo se tako za „Trojicu u mraku“.

U pitanju je zapravo druga verzija istoimenog stripa koji je Maurović u predratnim godinama objavio u zagrebačkim „Novostima“. Nova verzija, različita od prve (manje) u zapletu tako i (više) u fakturi crteža, u mogućnosti je, vjerujemo da čitatelju dočara svu jedinstvenost Maurovićeve darovitosti…“

Da renesansni intelektualac i gospodin u punom značenju te riječi ŽIKA BOGDANOVIĆ (1932. – 2021.); bavio s profesionalno filmom, novinarstvom, izdavaštvom – napose znanstveno-fantastičnom literaturom, književnošću;  nije na području stripa ništa uradio, osim da je izdao četiri sveske (šest brojeva) „Pegaza“ 1974/75. godine, ostao bi „zlatnim slovima“ upisan u povijest devete umjetnosti na prostorima bivše Jugoslavije, ali i šire.

„Pegaz“ (čija se povremeno izdavanje, uključujući i reprinte ranijih brojeva, proteglo u razdoblju dužem od četiri desetljeća) – revija za istoriju i teoriju stripa i vizuelnih medija koji se izražavaju grafičkim putem (kako je stajalo u podnaslovu časopisa) –  je, međutim, prvi i tek jedan od Bogdanovićevih doprinosa stripu.

Preveo je „Princa Valianta“ (za novosadski „Forum“, sada i beogradska „Čarobna knjiga“), uredio je (i prevodio) još sredinom, odnosno kasnih 70-ih kapitalne strip-knjige „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“, „Aleks Rejmond ili posljednji put kada smo bili mladi“, „Zlatne godine Mikija Mausa“ i „Kad je Miki bio mlad“.

Godine 1993. izdao je „Umetnost i jezik stripa“, kapitalnu teorijsku knjigu, a sličan doseg imala je i monografija „Čardak ni na nebu ni na zemlji: nastanak i život beogradskog stripa 1934. – 1941.“.

Stvarao je knjige, uključujući i one posvećene stripu, takorekuć do kraja života. 

Žiku Bogdanovića upoznao sam sredinom 80-ih godina, koliko se sjećam,  na beogradskom sajmu knjiga,  a intenzivnije smo kontaktirali i družili se tijekom posljednjeg desetljeća i po njegova života. Kada bih odlazio u Beograd, ako mu je zdravstvena situacija dozvoljavala, posjetio bih ga u njegovu stanu u Novom Beogradu.

Proveli smo nebrojene sate razgovarajući o filmu, znanstvenoj fantastici (nisam njezin fan, ali moja supruga Dinka jeste – što mu je bilo posebno drago) i, naravno,  stripu, a jedna od neizostavnih tema bila je – Andrija Maurović.



Razgovor koji slijedi se sada prvi put objavljuje.

Kada i kako je izgledalo vaše upoznavanje  s Andrijom Maurovićem?

S Maurovićem se nažalost nikad nisam sreo, samim tim ni upoznao, ali sam došao u dodir s njim preko njegovog dela, što je najvažnije.

Počelo je sve 1943 godine. Za njegove ranije radove sam bio previše mali, tada nisu došli do mene. U predratnom „Politikinom zabavniku“ njega nije bilo… Ali  te 43. godine, kada smo živeli u Zemunu, to jest u NDH-a, počeo je izlaziti „Zabavnik“. Nisam odmah bio čuo da je „Zabavnik“ počeo izlaziti i da se pojavio u kioscima, a kada sam saznao i počeo da ga tražim više ga nigdje nije bilo… I dobar deo sutrašnjeg dana, bio je mesec maj, sam utrošio dok najzad nisam uspio da nađem za sebe jedan primjerak.

I tu sam u „Zabavniku“ naišao na dvojicu stvaralaca, tačnije trojicu, pošto je jedan od njih radio u tandemu sa bratom, to jest Neugebauerovi, a onaj drugi koji je ostavio na mene najjači utisak bio je Andrija Maurović… 

S oba stripa? Sa „Seobom Hrvata“ i „Grobom u prašumi“?

Ne baš… Strip koji je, zapravo, na mene tada, od prvog broja ostavio najveći utisak od svih drugih u „Zabavniku“ bio je „Seoba Hrvata“! Izvanredno crtan, zanimljiva priča, korisna i vredna, vredna pažnje u svakom slučaju… Ali ono što je najveći utisak ostavljalo na jedanaestgodišnjeg dečaka, na mene, to je bio Maurovićev stil…

Ponavljam, ranije za njega nisam znao, ali kasnije kada sam se upoznavao s Maurovićevim prethodnim radovima, video sam da je tu, u „Seobi Hrvata“, postojao jedan zalet, da se tako izrazim. U svakom slučaju evolucija, jer je on svoja prva dela radio u potpuno drugačijem stilu.

Što se mene tiče, njegov pravi veličanstveni početak bio je upravo tada sa „Seobom Hrvata“…

Bili ste suvremenik nastajanja tog stripa?

Jeste, ali to ne znači da nipodaštavam ono što je Maurović ranije radio: seriju o Starom Mačku, itd.

Ali ja nisam imao, moram priznati, dovoljno sluha za to. Možda zbog toga što sam bio veoma mlad, zapravo dečak, pa mi se realistički crtež mnogo više dopadao, mnogo me više držao nego oni raniji, stilizovani na način, kažem, prema kojem ja nisam uspevao da zasnujem odnos.

I kasnije, posle rata, gledao sam da u svakom listu do kojeg sam došao da pronađem Maurovića…

To će se dogoditi 1951. u „Horizontu“, gdje od prvog broja izlazi strip „Meksikanac“?

 Ja se sad ne sećam više tako dobro, ali čini mi se da je prvi novi kontakt s Maurovićem bio baš preko stripa kojeg pominjete – „Meksikanac“. Možda je još nešto u međuvremenu radio, ja sada nisam siguran, na primjer,  u „Horizontovom zabavniku“… Ipak je prošlo od tada više od sedamdeset godina.

Prije „Meksikanca“Maurović je objavio samo dva stripa na jednu tablu u dječjem listu „Pionirska zastava“, a „Horizontov zabavnik“ je počeo izlaziti kasnije, u ljeto 1952. godine?

Dakako, sećanje može i prevariti…

U svakom slučaju, kasnije kada sam pokušavao da saberem sve utiske o Mauroviću, imao sam utisak da je prvo počeo  s jednom korotativnom ekspresijom, prema čemu je mnogo više sluha od mene imala Vera Horvat – Pintarić i tu smo se mi razilazili. Možda je ona u pravu što je to, taj predratni period, više cenila nego ja.

Onda je, i u „Seobi Hrvata“ i u „Knezu Radoslavu“, Maurović došao do jednog realističkog stila koji je bio, kako da kažem, neću preterati valjda ako kažem, veličanstven.

Posle, u „Meksikancu“ i u drugim radovima je otišao od realizma koji je bio dominantan u ratnom periodu, na hiperrealizam… Barem, tako sam ga ja doživljavao…

Ali i dalje, bez obzira na sve, zahvaljujući „Knezu Radoslavu“, odnosno „Seobi Hrvata“, „Ahuramazdi na Nilu“ i „Grobu u prašumi“, u slučaju Maurović najviše sam emocionalno vezan za taj ratni period.

I pošto su moji roditelji, moja porodica, morali da odemo, da napustimo Zemun, gde smo živeli i da se preselimo u Beograd u jednom trenutku sam ostao bez „Zabavnika“… Sve sam se kao dečak nadao da ću imati jednoga dana priliku da ponovo vidim taj „Zabavnik“. I zaista, kada se rat završio ja sam dobio priliku da dođem ponovo u Zemun, jednog starog druga sam pronašao, samo zbog toga sam ga i tražio, koji je sačuvao te „Zabavnike“. Naravno da sam izmolio od njega da mi to da, da ja to pročitam s najvećom pažnjom… Bio sam malo iznenađen kada se taj „Zabavnik“ spojio sa nekim listom drugim, zvao se ako se ne varam „Za vas“, pa je postalo jedinstveno izdanje… Nažalost, morao sam tom drugu vratiti komplet.

Da li ste u međuvremenu nabavili komplet „Zabavnika“?

Nisam!… Mnogo godina kasnije kada sam ja u svojoj četrdesetoj, ili tako otprilike, godini počeo da se ozbiljno bavim stripom, dobio sam od Ranka Munitića, pokojnog, velikog prijatelja i znalca, komplet „Zabavnika“, pa sam ga lepo polako pročitao, iščitao čitavog, sa drugačijom vizurom i uz upoznavanje drugih saradnika koji su mi promicali u ono dečačko doba. Kao što sam rekao tada sam se bio vezao za Neugebauera i Maurovića. Na svoju žalost, i na svoj nedostatak, propustio sam druge. Ali zato, kažem, kada je trebalo, u zrelim godinama, i to sam, što se kaže, uknjižio u svoje saznanje.

Kako vi doživljavate Maurovića i koje je njegovo mjesto u svjetskom stripu? Ako biste ocjenjivali značaj i mjesto Maurovića u svjetskoj produkciji stripa, gdje biste ga smjestili?

Pitanje o značaju i mestu Maurovićevom u svetskom stripu, može se odnositi na različite periode njegovoga rada. Ja lično mislim da je onaj predratni period da ne kažem manje vredan, ali je manje efektan.

Kao što sam već spomenuo, od ratnih godina, pa nadalje, Maurović zauzima jednu poziciju koja je – ne ustručavam se da preteram –  ravna najboljem u svetskom stripu tih godina.

Ne mogu sad da se prisetim, iskreno da vam kažem, nisam pravio te paralele, ali pošto sam prije koju godinu objavio jednu knjigu „Život u večnoj sadašnjosti“, dakle, tu sam obradio avanturistički strip i prvi put pisao o nekim stvaraocima, pre svega američkim, i, zanimljivo, prvi put obradio Miltona Caniffa, pa mi je utoliko lakše. Sada, iz ove vizure, mada bi se teško mogle naći direktne, neposredne sličnosti, najviše bih Maurovića uporedio, ili najprije bih ga uporedio sa Miltonom Caniffom, uključujući, razume se, i kvalitet i veličinu.

Tridesetih godina, u takozvanom „zlatnom dobu“ stripa, kada je naročito do izražaja u svetskom stripu, došla avantura, postojala su dela koja bi osetno nadilazila ono što je Maurović tada radio.

Žika Bogdanović i Veljko

Kasnije se, po vama, situacija mijenje?

A ono što je počeo da radi, po mojem sagledavanju stvari, od ratnih godina pa nadalje, pa pedesete, šezdesete, to ide u prvi red svetskog stripa. I to govorim bez ikakve bojazni da će me neko u tome demantovati ili da će mi reći da preterujem, u najmanju ruku. Bez obzira na taj stil koji se možda izvesnim proučavaocima, ljubiteljima neće dopasti, taj hiperrealizam, koji im vuče na fotografiju.

U tom stilu postoji jedan, kako bi rekao, dodir, touch, koji ukazuje na autora koji apsolutno poznaje ne samo tehniku. On je suveren  kad je tuš u pitanju i kad je četkica u pitanju i kad je raster u pitanju. To se ne dovodi u sumnju. Prosto, suveren je… Ali, postoji još nešto i u boji, način na koji razliva boju, na koji je koncentriše, zavisi što mu je potrebno, koji je jednostavno nezamjenjiv, uvek prepoznatljiv.

Kakav je „odnos“, odnosno važnost Maurovića u odnosu na njegove tadašnje beogradske kolege, crtače stripova: Lobačeva, Navojeva, Solovjeva, Kostantina Kuznjecova, da atriburam samo najvažnije autore?

To ću sada prvi puta reći. Ako je u pitanju strip koji se stvarao u ovom podneblju, pošto sam ja dosta radio na istraživanju i sistematizovanju takozvanog beogradskog stripa, tu ima više autora velike klase. Ali jedini iz te grupe koji bi se mogao – po meni –  porediti sa Maurovićem je Sergej Solovjev! Drugi su također značajna ostvarenja napravili i značajni su svakom pogledu, ali Maurović je Maurović.

U šestom broju „Pegaza“ Maurović je „dobio“ naslovnu stranicu, objavljena je verzija „Trojice u mraku“ iz 1952/53. godine, te studiju Ranka Munitića. Sjećam se, kada sam prvi put otišao u posjetu Mauroviću u listopadu 1979. da mi je pokazivao „Pegaz“ i pitao me da li ga imam, iz čega mogu zaključiti da mu je bilo drago što je predstavljen u vašem časopisu?

Moje ponovno bavljenje stripom vezano je u najvećoj meri za „Pegaz“. U izvesnom smislu, koliko je meni poznato, to je bio prvi naš posleratni privatni časopis, privatno izdanje, ali to je najmanje važno… Više od četrdeset godina je prošlo kako se pojavio njegov prvi broj… 

I ja sam taj broj počeo sa Đorđem Lobačevim. Nekako mi je bio najbliži. Voleo sam ga, njegov predratni period, naročito onaj iz „Politikinog zabavnika“… Tada je Lobačev polako počeo da dolazi u Beograd i ja sam uspostavio sa njim kontakt…

E sad, normalno je bilo, pošto sam počeo da radim, da istražujem, zapravo da reafirmišem taj predratni beogradski strip, to mi je bila prvotna namera, da se posle Lobačeva na koricama „Pegaza“ nađe Solovjev, posle njega Nikola Navojev. To su sve bile, na svoj način, veličine, ne izdiferencirane dovoljno. Ali ipak veličine…

Nakon njih troje morao sam, naravno, da proširim sklop svojih traganja… i pošto mi je Maurović bio poznat nekako se podrazumevalo da on dođe na red, Ali, plašio sam se da nisam dovoljno upućen u njegov opus, pogotovo onaj kasniji, tamo iz šezdesetih godina, pa sam onda zamolio Ranka Munitića da napiše tekst…

Na samim stranicama „Pegaza“ objasnili ste odluku da Maurovića predstavite upravo s poslijeratnom verzijom „Trojice u mraku“ koju je naručio i premijerno objavio „Horizontov zabavnik“?

Zato što mi je bila pri ruci, što sam mogao da ju dobavim… To je valjda najlošije odštampan prilog u „Pegazu“, jer sam table stripa vadio iz novina koje i same nisu baš bile dobro odštampane… Najradije bih bio objavio „Kneza Radoslava“ i „Seobu Hrvata“, koji su za mene jedinstveno djelo, no nisam mogao dođem do toga, pogotovo ne do originala. Tko zna da li uopšte postoje? Tako da sam bio prinuđen da, uz Munitićev tekst, u tom broju „Pegaza“, objavim „Trojicu u mraku“, iako je to bio ozbiljno nekvalitetan prilog i zbog toga mi je i dan danas žao.

I uprkos tome, ni tim povodom nisam stupio, što mi je opet žao, u kontakt sa Maurovićem. Imao sam dosta prijatelja, koji su mi možda mogli pomoći, makar su oni bili vezani za film, više nego za strip u to vreme. Za divno čudo, ne znam, sada se pitam i sam zbog čega nisam zamolio Duška Vukotića, koji mi je napisao čak i uvodni tekst za prvi broj „Pegaza“, da me upozna s Maurovićem. Ili zašto se nisam obratio npr. Borivoju Dovnikoviću ili nekom trećem stvaraocu koje sam znao preko zagrebačke škole crtanog filma.

Maurović je, kažem, u „Pegaz“ došao potpuno legitimno…

Fotografije: iz foto-arhive Veljka Krulčića.